Ovo je prica o nama

Nesa...

Jutro je odavno svanulo.Bio sam na putu za gradsku skupstinu. Na ulazu u skupstinu , za vratima bese zadenuto neko pismo.Izvukoh ga. Potpisa nije bilo..Otvorio sam i poceo da citam.

''Kreni!Vreme je da krenes!U Planine, gde su sume izrasle cetinarske!Gde tece reka Drina! Tamo, tamo je tvoj put. Naicices pored puta na par panjeva. Zapravo sedam je. I vas je sedam! Sedam dana moras cekati!To je tvoja sudbina!''

Procitah pismo I nastavih u kancelariju. Gledah ono pismo dugo i razmisljah sta ono pokazuje... Predvece, uzjaha svog Bukefala i krenuh. ''U planine, gde su sume izrasle cetinarske!Gde tece reka Drina!'' Gde li je to. Procitah jos jednom, pa se setih. Put za Bosnu! Prolazio sam sa vojskom. Tamo su te sume u planini! Tamo je i Drina. Hajde Bukefale! Put Bosne!

Satah vremena kasnije udari neka oluja. Bukefal se drzao ali ne dobro. Odjednom se srusio na zemlju. Padoh i ja sa njega. Nemogah se ni pomeriti dok oluja ne prestade. Ustadoh i podigoh Bukefala na noge. Brzo se oporavismo te krenusmo. Stigli smo! Mrak je odavno pao. Sedoh na prvi panj, nekako ponajveci. Bukefala privezah za drvo. Malo mi posta zima pa zapalih vatru. Namucih se za to. Drva sam brzo skupio, ali dosta vremena mi je trebalo da zapalim vatru sedoh na zemlju pored vatre i zaspah sanjajuci kako idem sumom. Jasem Bukefala i idem uz Drinu. Idem i naletim na neki zamak....


Einar

Јутро ко и свако друго. Од ране зоре су у гвозденим брдима лупали пијуци, побуђујући земљу и природу. Мештани су ту, дубоко у земљиној утроби, налазили и ископавали драгоцену гвоздену руду. У једном таквом рудничком окну је радио и млади Еинар, темељно претресајући сваки кутак земље и камена, у потрази за овдашњим благом. За човека његових мерила је гвожђе имало посебан значај; ако неко и уме да цени добар метал, то је онда засигурно ковач.
И тако,док је младић уједначено лупао по мркој стени, кроз таму пролете сен. Летећи миш..?, онако узгред помисли Еинар,и таман се створење у тами огласи са продорним Грааак. Еинар се насмеши, јер у том звуку препозна он свога животног пријатења,гаврана. Зачас бркну у џеп,захвати неко зрневље пшенице које му је остало са старог поља,и пружи црном летачу; а овај ни да погледа. Шта је сад? Нешто смо се профинили данас? Мој Гаврило је једна халапљива птичурина...'де се денуо мој миљеник,је ли? Еинар је био добре воље,али птица,иако беше одиста интелигентна за своју сорту,није много хајала за његово чаврљање.Само га је прекинула новим Граак..граак. Окрете се од њега,направи неколико трапавих корака,окрете се натраг ка њему,и накриви своју птичју главу. Одавно ниси био овако чудан Гавро,намршти се Еинар. Нешто се десило? Изгледало је као да је гавран цимнуо главом уназад,као да га позива да га прати,и полако узлете ка светлости. Млади ковач је из искуства научио да верује свом сапутнику, тако да је одложио пијук и одлучно кренуо напоље. Гавран се запутио до оближњег шумарка,слете до једног дрвета, и поче да кљуца при корену стабла. Није ваљда да ту имаш укусније хране? Неки јадни пацов се сакрио од тебе штеточине,па ме зато замајаваш,да ти у лову помогнем? Сумњичаво га погледа,мада се више шалио са њим. Ипак,гавран се само окрену ка њему и гракну још једном,као да се нашао увређеним, кљуцнуо у кору још пар пута, и онда стао,чекајући. Могу мислити каквих занимљивих црва ту има.., гунђао је младић, али jе ипак клек'о и изломио већ напола отпало парче коре. Писмо!Шта још нећу видети! Брзо га отвори,чешући се по глави у чуду.

Седам дана за за седам глава, а на крају седам пања. Тамо где се светови граниче,тамо те чека крај твог садашњег пута, а од надаље креће нови! Шума четинарска ће ти указати пут. Време је,пожури!

Глава...пања, мозгао је Еинар, мајку му, ко да ме нека гиљотина чека! Насмеја се продорно сам за себе,а неки сјај му је бљеснуо у очима. Тамо где се граниче светови....то се односи на реку, углавном. А четинари..?Причали су ми људи да најлепши расту тамо око Дрине. А тамо и идемо. Кад нешто не знаш, препусти се и веруј у исход! Закључи тако и упути један широки кез свом крилатом пријатељу. Па, Гавро, крајње време је било да мало протегнемо ноге, шта кажеш? Мора мало да разбијемо монотонију,зар не?
Врати се до окна, покупи свој завежљај са храном коју је понео за данас ,упрти га себи на леђа и крупним корацима запуца на запад.
После два напорна дана, са веома мало хране, још мање застајања и нимало сна, Еинар набаса на лепог коња усред шуме. Гавран пролете мало даље и стаде у кругу од посечених стабала.У самој средини је спавао неки омладинац. Еинар је осетио јаку енергију којом је зрачио спавач, и био је задовољан.Како је и сам већ био уморан, легао је недалеко од њега, спустио главу на један од пањева, и као омађијан заспао. Последње мисли које су му прошле главом су биле: Причаћемо већ, само да мало данем душом..


Vasilije

Отварају ми се очи, чујем петла како из девет зора кришти ка' да га кољу. Дај чоче пушти ме тек је 7 сати, није ниђе преша. Ал ми кокот не да спават, облачим одијело, узимам кацигу, пијук и штит и крећем да работам.

Јутарње активности су прошле, вратим се кући и остављам ратну опрему. "Ајде вала да се ради, вакат је више". Узимам из полице папир на ком пишу нарудџбине. Окренем се да узмем нешто ка ли иза мене нешто поче да сија. Окренем се ја и имам што да видим. Неко златно перо почело да пискара по оном папиру. Кад заврши своје перо паде и постаде црно орлово перо којим пишем сваки дан. Прилазим полако, узимам хартију и на њу фино пише

"Седам вила шуму обишло, јунаци им за огријев седам дрва исцијепало, седам се коња у ту шуму јутрос напојило."


А што му је ово сад. Какав ме јад сад снаша да по шуми лутам. Ајд' размислим ја вала немам што изгубит. Латим се свог оружја опет и изађох из куће.

Шетам крај ријеке Дрине и гледам унаоколо кад ли имам што виђет фино. Јелени, зечеви а из неког грма чујем по коју лију и свакакве фине дивљачи. "ЕЕЕЕ ШТО НЕ ПОНЕСОХ ЛУК И СТИЈЕЛЕ!". Гледам напријед и видим трагове. Пратим ја трагове лагано код ријеке пар стопа ка истоку видим ватра наложена била. Код ватре седам пањева. Окренем се ка хартији која ми у џепу бјеше и виђех фино описано, седам дрва је посјечено. Окренем се ка западу, близу је била ријека. Сједем мало на пањ и почех да размишљам о чему би се ође могло радит. " Е шта ћеш, изгубих дан, мада ми чудно оно перце златно, није узалудно можда ово"- рекох на глас. Гледам унаоколо и видим ка југу воде неки трагови. Прођем пар метара тамо и видим неку кулу напријед. Исукан је пијук и спреман да рупу направим оном ко ме покуша напанут. Идем напријед и чујем гаврана. "Максе јадо можда је ово нака клетва"-помислих на секунд. Ал'не бојим се ја, крећем даље храбро. Провлачим се између дрвећа и видим неку двоицу ђетића те полијегаше и заспаше код некод пања и некијех дрва исцијепаних. Ударих пијуком о штит тако да направи фин звук те их пробуди. "ОЈХА! Шта спавате у по' бијела дана јунаци?". Онај што му гавран бјеше долеће на раме поклони се и рече да се Еинар, други понови исто и рече " Ја сам Неша". Мало кроз причу ми тако пијемо пива што носах са собом и испичасмо једни другима шта је било и како је било. Извадим папир да им покажем шта је писало. Док сам развлачио хартију видио сам нову реченицу која се појавила.

"Седам је Вас. Неко вук, неко гавран, неко змија, неко јелен, али сви сте суђени да носите штит и заставу Златног лава"

Причали смо и размишљали док ми не паде идеја на памет. "Можда је ово судбина која нас је ријешила спојит да будемо заједнички ред витезова"

Прича је наставила и нагађања су трајала и увече одосмо у куле скривеног каменог двора који се налазио недалеко одатле. Ту се прича наставила, уз пиво, месо и ватру која је гријала из камина...


Konor

Rano jutro. Probudise me prijatelji sto krenuse u rudnik da kopaju te da im se i ja pridruzim.Uzoh svoju krampu stavih je na rame i krenuh sa njima. Pevusismo mi nesto do tamo. Stigosmo i latismo se teska posla. Kopao sam i kopao. Moram da radim. Treba mi za hleb i za polje da kupim. Kopam , kad te odjednom resih da se odmorim. Spustih svoju krampu i sedoh na neki panj razmisljajuci o bogatstvu, o zeni i deci. Iz mojih snova me probudi nekakav sjaj. Sjaj zlata. Moja krampa je odjednom od zlata.Uzeh je u ruke a na njenoj drsci bese ispisana neka slova.
O vojnice hrabri. Ti si jos jedan od njih. Kreni ka zapadu. Tamo gde bistra reka tece.I gde su sume cetinarske. O vojnice, 7 panja nadji jer i vas je sedam!
Odjenom krampa postade normalna. Gledam ja nju u cudu cesuci se po glavi... Sta se ovo zbiva? Pitao sam sam sebe. Nista ajde da krenem kako mi se kaze. Posto nisam imao konja morao sam pesice. Pesacio sam dugo. Kad udaljini ugledam reku i gustu sumu. Obradovao sam se i trkom dosao u sredinu sume. Kuda sada ? Zapitah se. Opet moja krampa zasija. Pogledah ponovo.
Idi na jug. Zamak je dole u tim sumama gustim. Prepoznaces jer iz jedne odaje sija sveca. Kreni!
Krenuh ja , sta cu. Dzaba se cudim, to mi ne pomaze. Trcao sam da sto pre stignem. I eto me. Kapije su bile otvorene. Udjoh u vrt. Potom u zamak. Videh gde je ta odaja sa svetlom i utrcah u nju. U njoj neka tri mladica.
Ah , pa ti si Nesa , gradonacelnik Jagodne, cuo sam za tebe.
O Vasilije, tebe znam iz mehana.
A ko je ovaj mladic ? - rekoh
Ja sam Einar. Tebe smo cekali ovde. Mi smo naslednici Zlatnog Lava. Ovde cekamo da se svi sedmoro iskupimo pa da vidimo sto nam je dalje ciniti. - odgovori mi nepoznati mladic pa nastavi - sedi ovde i posluzi se sigurno sii umoran. Sedi pa nam ispricaj svoju pricu...


Ezreal


Krenuh ja jednog dana da sisam moje ovce. Osisam jednu, pa drugu, trecu i na kraju cetvrtu. Bacim ja svu vunu na gomilu. I kad sam krenuo da podignem vunu vidim neki papir. Pogledam. Tamo nacrtana neka reka i neka suma okolo. Razmisljao sam sta li je ovo. Razmisljao i razmisljao. Pitao ljude. Tek kad mi jedan rece. To je na putu za Bosnu! To je reka Drina. Poverovah mu i krenuh tim putem. Stigoh tamo posle dugog pesacenja. Videh nekih sedam panjeva. Resih da se odmorim. Sedoh, i zaspah pa padoh sa panja. Dok sam spavao , nadvio se neki oblak nad sumom. Poce kisa da pljusti kao luda. Krenuh da bezim. U mom begu videh neki zamak. Star zamak, Noc ga progutala. Upadoh u njega pa u neku sobu, kad tamo 4 coveka. Zacudih se otkud oni ovde. Sedoh sa njima da pricamo. Medju njima je bio i moj prijatelj Vasilije. Ovu dvojicu sam slabije poznavao. A Nesu znam kao gradonacelnika. Pricamo mi tu i tu otkrijem da smo mi neki vitezovi i da ce nas biti sedam i moramo cekati jos dva dana. Tada ce se cela istina otvoriti. Legoh onde u jedan cosak da se odmorim misleci o tome kako cu ja biti hrabari vitez i ponosni osnivac ovog reda!


Shomynho



Bio je to nejasan i maglovit san. Zlatna silueta me privlačila iz daljine, sa drugog kraja puta okruženog borovim šumama koji se otvorio ispred mene. Našao sam se pred visokom drvenom kapijom i pokucao. Tri ujednačena otkucaja su se otisnula u noć... Otvorio sam oči i pogledao po sobi u kojoj su stvari pred prvim zracima sunca izranjale iz tame i poprimale jasne konture. Ponovo sam čuo tri ujednačena otkucaja, ali ovaj put stvarna. Ustao sam pazeći da ne probudim Koščicu i krenuo ka vratima. ...

Sedela je na krevetu i gledala me zbunjeno kad sam se vratio u sobu noseći pismo u ruci. Očigledno se tek probudila. Seo sam kraj nje i otvorio pismo. Oslonila se na mene i verovatno preko mog ramena i ona čitala:

" Tamo gde izvire najbrža reka,gde su putevi neprhodni i trnoviti, visoko iznad borovih šuma uzdiže se kralj sa zlatnom grivom. Čuvaju ga sedmorica nesutrašivih boraca. Kreni! Tamo je tvoje konačno odredište!"

"Trebalo bi da pođem u Bosnu" rekao sam, više za sebe... Tužno me pogledala. U proteklih godinu dana smo i previše bili razdvojeni. Želeo sam da se posvetim porodici, da oživimo zajedničke trenutke koji su polako ali sigurno, potiskivani obavezama, postajali samo sećanje. Da je bilo šta drugo bilo u pitanju, sigurno bih odbio, ali nešto mi je iznutra govorilo da je ovaj poziv od presudnog značaja za dalji tok mog života.
Krenuo sam istog dana. "Vratiću se i pre nego što možeš da zamisliš" rekao sam joj, ali ni ona ni ja nismo poverovali tome. Klimnula je glavom i spustila pogled. Poznavao sam je kao samog sebe, i znao sam da ćuti jer ne želi dodatno da otežava trenutak. Poljubio sam je i krenuo na, verovatno, najvažnije putovanje u mom životu, ne okrećući se jer bi me pogled na nju naveo da odustanem od svega i ostanem...

Putovanje se odužilo u nedogled. Moje misli i ja putovali smo u suprotnim smerovima, ja napred, ka rešenju svoje zagonetke, a one nazad, kući. Konačno sam ugledao svetlucanje logorske vatre i ubrzao hod. Oko vatre je bilo sedam panjeva. "Ovo je sigurno to" pomislio sam. Seo sam i pogledao oko sebe. Još jedan panj je bio prazan...


Bojan_bokica

-Probudi se, zakasnices. Hajde. Alooo
Polako otvarah oci i videh moju zenu kako me popreko gleda. Nadrljao sam ! Pomislih u sebi.
- Da draga ? Sta se desava.
- Hajde ovde su ti stvari , evo ti rucak i na posao.
-Jaoj, trebam da izdam neku robu. Hvala ti.

Sat vremena kasnije

Uzdihan ulazim u kancelariju i trazim vode
- Izvolite gospodine
Donesite mi postu odmah.

Molim da mi posaljete odobrenje sa 30 komada ribe.
Gradonacelnik Nesa...


Molim za 20 komada povrca
Rheagar Targaryen , gradonacelnik Rudnika

-Spremite robu i posaljite , Brzo

Dodji, ti nam trebas. Ti si sedmi . Odmah , kreni Na putu za Bosnu videces par mladica pridruzi im se


Zacudi me ovo pismo. Mozda je nesto vazno ? Trebalo bi da krenem.
- Idem ja sada, necu me biti neko vreme. Vodite racuna o svemu

Posle velikog putovanja stigoh do tamo. Svi su spavali. Vezah konja za drvo i probudi ih.
- Boki otkud ti ovde ? I ti si poslan?
- Hoh Shomy otkud ti ovde, da poslan sam kao poslednji , samo ne znam u sta to.
- Poslan si da budes vitez i jedan od 7 osnivaca ovog reda. Ne znamo nesto mnogo. Rece Vasilije.

Uputismo se ka onom starom i ornulom zamku. stigosmo tamo i krenusmo da pretrazujemo. U jednom naidjosmo na neku statu-u. Ocistismo je i videsmo lava. Statua je bila od zlata. Sijala je jako i osvetljavala veliku povrsinu. Unaokolo sve je bilo sruseno sem te statue. ..
-Nesto mi govori da bi red treba da se nazove ''Zlatni Lav''.. Rece Nesa..
-Slazem se povikase ostali.

Krenuli smo sa sredjivanjem naseg zamka, Ponovo izgradili skoro sve.Napravili smo veliku okruglu halu do koje se dolazi dugackim hodnikom. U sredini je statua.A pored nje se vrse prijemi novih clanova. Napravili mnostvo soba i u svakoj po 7 kreveta. Sredismo nas vrt. Posadismo divno svece. Napravismo kanal kojim voda protice kroz vrt iz reke Drine. Posadismo lepa drveca. Napravismo stolove i klupe da se dobronamerni odmore. Sazidasmo prostoriju da dobronamerni prespavaju dok cekaju odgovore.Napravismo pravi raj. Cinilo se kao kuca duhova. A sada je tako lepo. Procistismo i ulaz do dvorca. kratka staza posuta peskom. Iz daljine zamak je bio divan...